Pismo iz Budućnosti
Kada jedan mlad autor napiše delo prožeto duboko obrađenim te- mama spoznaje sopstvenog uma, promišljanja o sebi i traganja za ži- votnim smislom, jasno je da na domaću književnu scenu stupaju nove generacije pisaca koje pomeraju granice fiktivnog sveta. Aleksandar Marić je jedan od njih, koji je svojim autorskim prvencem, romanom Pismo iz budućnosti, spojio maštu i zbilju, realnost i fantastiku, telo i um, svest i podsvest i svojim svestranim i bogatim obrazovanjem nagovestio još mnogo zanimljivih dela. Alex jesedamnaestogodišnjak koji na svom rodnom Ostrvu bola pohađa srednju školu, druži se sa vršnjacima i pati zbog ljubavnih problema. Međutim, ono što ga čini posebnim i drugačijim od ostalih su neobična priviđenja koja svojim jezovitim izgledom lede krv u žilama, a kojima on, i pored najbolje volje, ne može da se odupre. Kada mu majka otkrije tajnu koja je povezana sa danom njegovog rođenja, Alex će se uputiti u avanturu istraživanja nepoznatog tajanstvenog sveta svojih vizija, ne sluteći da ne samo da će na taj način iskrojiti i sudbinu svih koji ga okružuju, već i da su odgovori na pitanja za koji- ma traga oduvek tu, neodvojivo povezani sa njim samim.
U ovom delu jedinstvenog kroja, tendencioznog tona koji poziva na koncentraciju i istraživanje više nego bogate simbolike, okvirnu priču nose deda i unuk koji u budućnosti, sa jednog sasvim osveže- nog Ostrva sreće, pričaju o vremenu prošlom, vremenu neizvesnosti i straha, koje se moglo prevazići samo velikim žrtvama, spoznajama i hrabrostima. Ta priča teče po redu, opisujući jedan odsečak iz života tinejdžera sa Ostrva bola, nadovezujući događaje i diskretnim nago- veštajima stalno odlažući završetak, čineći čitaoce sve znatiželjnijim učesnicima neobičnih pustolovina. Višeslojnost ovog jedinstvenog romana ne čini samo njegovu srž i potku oko koje se pletu sva zbivanja i vezuju svi likovi, ona je i njegova najveća vrednosti i sastojak bez koga bi ovo bilo tek jedno obično delo u moru mnogih fantastikom obavijenih fabula. Modernim postupci- ma upotrebe solilokvija, unutrašnjih monologa predstavljenih poput dijaloga sa izmaštanim bićima u kojima objektivno nudi spoznaje o sebi, na najbolji način se zadire u podsvest i događaje koji reprodu- kuju Alexov svet.